Извор: Делегација ЕУ у Републици Србији

Родна неравноправност и насиље над женама су две стране исте медаље. Против оба се треба борити подједнако и без одлагања. Не можемо да решавамо један проблем, а да запостављамо други јер тако нећемо постићи одрживе резултате који ће променити њихов живот.

Дискриминација на основу пола, сексуално узнемиравање и родно условљено насиље су питања људских права. Начин на који те проблеме решавамо открива да ли живимо у поштеном и правичном друштву.

Но, приступ правди је још један у низу великих изазова. Чак и када постоје закони који би требало да штите жене и кривично гоне оне који их дискриминишу и врше насиље над њима, за велики број жена заслужена правда остаје недостижна.

Жене и девојчице које су жртве вишеструких видова дисриминације суочене су са далеко вишим степеном угрожености, маргинализације и, у крајњој линији, насиља. Ово се нарочито односи на жене са инвалидитетом, на оне из мањинских група, жене са села, као и жене чија је сексуална оријентација некоме неприхватљива.Толеранција према било ком аспекту родне неравноправности, укључујући насиље нам женама, имплицира наратив према коме је угњетавање једне половине друштва прихватљиво, док живот наставља да се одвија као да се ништа није догодило.

Промена таквог наратива је од кључног значаја, а за то је неопходно укључити читаво друштво, мобилисати коалицију снага које ће донети промену.Захваљујући друштвеним променама и доследним политикама, у протеклих 60 година постоји тенденција ка остваривању родне равноправности.

Европска унија је одувек била снажна сила која покреће тај развој и наставља да игра важну улогу у очувању замаха и даљем надограђивању на претходна постигнућа.

Једнакост између жена и мушкараца је основна вредност Европске уније, која је у њу уткана од самог почетка: Римски уговори (1957) садрже одредбу којом се позива на једнаку зараду за једнак рад.

Последњим уставним изменама (Лисабонски уговор), "Унија и њене државе чланице су се обавезале на борбу против свих видова насиља у породици (…), на спречавање и кажњавање оваквих кривичних дела и на пружање подршке жртвама".

Споразуми, конвенције и закони пружају неопходни регулаторни оквир коме систем прибегава, али да би они били примењени, неопходан је ангажман.

...

Цео разговор са Њ.Е. Семом Фабрицијем, можете прочитати на сајту недељника VREME: