Александар Степановић, председник Вишег суда у Београду и председник Управног одбора Правосудне академије - Интервју за Блиц - Извор: Блиц

То у интервјуу за “Блиц” каже Александар Степановић, председник Вишег суда у Београду и судија Врховног касационог суда и додаје да ће то довести до смањења разлика у дужини трајања поступака у унутрашњости и Београду.

Да ли је то пронађен патент да се смањи преоптерећеност судија у Вишем суду?

Нађен је, и то кроз идејно решење равномерног преливање предмета из Другостепеног грађанског одељења на више судове у унутрашњости. На тај начин ће судије Вишег суда у Београду имати осетно мању оптерећеност и већу ефикасност, али и могућност да стекну равноправне услове за рад и вредновање са колегама из других делова државе. Анализом је уочено да судије нашег суда у грађанској материји, иако чине свега око 10 одсто свих судија у Србији, решавају више од трећине укупног броја предмета из државе.

Да ли је то ваш предлог као члана радне групе за израду Стратегије развоја правосуђа?

Јесте и он подразумева и повећање броја поступајућих судија и особља, измену закона око ревизијског цензуса за покретање поступка пред вишим судом, као и јачање свести грађана о примени медијације као алтернативе у решавању спорова.

Значи ли то да је крај ере маратонских суђења у Вишем суду?

Иако сматрам да је незадовољство грађана брзином одлучивања суда оправдано, Виши суд у Београду знатно је оптерећенији од осталих тог ранга у Србији. У односу на неке судове има чак 22 пута више предмета, а судије у првостепеном грађанском одељењу у просеку имају по 1.000 предмета. То је препрека да се рочишта заказују више од два пута годишње, изузев предмета где по закону постоји обавеза хитног поступања. Дужност надлежних институција је да стратешким и дугорочним мерама реше проблем оптерећености нашег суда, што гарантује Стратегија развоја правосуђа од 2019. до 2024.

Да ли је правда спора у предметима Мишковић, Ћурувија, Шарић?

Не слажем се са том констатацијом. Крај претходне и почетак ове године био је врло успешан за Посебно одељење за организовани криминал Вишег суда у Београду, јер су окончани сложени предмети са великим бројем оптужених и обимним доказним материјалима. Било је ту и многобројних покушаја одлагања од стране одбране. У предмету “Ћурувија“ испитано је 104 сведока и одржано 90 главних претреса, у поступку “Мишковић“ 99, а код “Шарића“ 190 главних претреса. Не треба заборавити и да су пресуде у поступцима “Мишковић“ и “Шарић“ биле укидане од стране Апелационог суда, што се одразило и на трајање. У поступку “Ћурувија” окончање је диктирало и спорно правно питање око одлуке о законитости доказа претходно прикупљених од јавног тужиоца. Виши суд је суђења окончао у разумном року и уз поштовање људских права.

А да ли је разуман рок код случаја Ћурувије да се после 20 година донесе првостепена пресуда, и то без налогодавца и убице?

Критике да је поступак у случају “Ћурувија” предуго трајао и да је то пропуст суда су замене теза, јер је оптужница потврђена 20. фебруара 2015. године, а пресуда је изречена 5. априла 2019. године. То што предмет пре тога није стигао пред судско веће, није наша кривица

Критике да је поступак предуго трајао и да је то пропуст суда су замене теза јер је оптужница потврђена 20. фебруара 2015. године, а пресуда је изречена 5. априла 2019. године. Поступак пред судом трајао је четири године, а што предмет пре тога није стигао пред судско веће, није наша кривица. Јавни тужилац је прикупљао доказе, те брзина процесуирања окривљених није ни зависила од суда. У границама оптужног акта јавног тужиоца, судско веће је донело одлуку, па није ни могло да одлучује о ономе што није предмет оптужбе.

Било је примедби ваших колега да медији у овом и другим случајевима врше притисак на суд?

Конструктивне критике су добродошле, али медији су често о овим поступцима извештавали тенденциозно и уз прејудицирање исхода, што је компромитовало поверење грађана у правосуђе. Разумљиво је интересовање медија у предмету “Ћурувија”, јер је реч о новинару, али је требало водити рачуна и о окривљенима којима је Уставом и законом загарантована претпоставка невиности. Паушалним извештавањем може да се угрози самосталност и независност суда и да се формира став јавности о исходу поступка, чиме се посредно врши притисак на рад већа. Ипак, судије су својим личним интегритетом одолеле изазовима и пресуде донеле руководећи се слободним судијским уверењем.

А да ли судије одолевају изјавама политичара?

У пракси нашег суда показало се да изјаве политичара немају утицај на одлуке судија, већ управо супротно. Пресуде нису испуњавале очекивања представника извршне власти нити медија јер су судије одлуке доносиле на основу изведених материјалних доказа и чињеничног стања.

Да ли је чињенично стање да у правосуђу има корупције?

Корупције има и у судству, али на нивоу који је присутан и у другим земљама. Верујем да судије поштују етички кодекс и законе, те да новац не утиче на судске одлуке, иако је било и случајева где су неке наше колеге нарушиле свој, али и углед свих нас. Ти људи су правноснажно осуђени.

Удвостручили смо годишњи број решених предмета.

Има ли у вашем поновном постављењу за првог човека Вишег суда у Београду и судије Врховног касационог суда и утицаја политике или само резултата рада?

Кључни мотив да се поново кандидујем био је да довршим активности на унапређењу рада суда започете 2013. године, када сам први пут изабран за председника Вишег суда. На почетку првог мандата суд је годишње решавао 40.000 предмета, да би након дугорочних и системских мера тај број на крају 2018. године био 80.000, и то са непромењеним бројем судија. Мислим да је мој избор искључиво због видљивих резултата, који су препознати од Високог савета судства, који ме је једногласно предложило за нови мандат, где апсолутну већину имају каријерне судије.

Аутор: Слађана Вукашиновић