Монографија - 90 година Вишег суда у Београду
Монографија је израђена у сарадњи Вишег суда у Београду и Пројекта владавине права Агенције Сједињених Америчких Држава за медународни развој (УСАИД), а аутор је историчар и научног саветника Института за савремену историју Никола Жутић.
Штампана је у илустрованом и квалитетном издању од 500 примерака, а сатоји се од три целине.
Прва целина обухвата период који претходи успостављању савремене мреже судова, са освртом на српско правосуђе и београдски Окружни суд у Кнежевини, организацију суда округа београдског и суда Вароши Београда.
Друга целина обухвата период савремене мреже судова у парламентарној монархији, док је последња целина монографије посвецена нормативној и судској организацији Окружног суда у Београду од 1944-2010, као и оснивању и раду Вишег суда у Београду, са библиографским подацима о председницима суда и судијама које су поступале у Окружном и Вишем суду у Београду.
Председник Вишег суда у Београду, судија Врховног касационог суда, Александар Степановић истакао је да Монографија приказује девет деценија богате историје престоничког суда, његовог развоја и суочавања са бројним изазовима, који су носили бурни историјски догађаји на овим просторима.
"Драгоценост њене садржине чине и библиографски подаци судија Окружног, односно Вишег суда у Београду, које су иза себе оставиле неизбрисив траг дајући својим одлукама епилог многим важним друштвеним и политичким догадајима, истовремено креирајући непроцењив извор данашње судске праксе", нагласио је Степановић.
Поред осталог монографија подсећа да је управо првим Законом о уређењу редовних судова за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца 1928. године било забрањено женама да буду судије.
За разлику од тог времена данас су судије женског пола у већини, њих чак 1.860, наспрам 766 мушкараца, а многе од њих су данас на важним правосудним функцијама.
Поред осталог, у монографији је дат је и историјски приказ односа извршне и судске власти, који се кроз деценије мењао, а поједини стандарди и вредности, који представљају цивилизацијску тековину, остали су до данашњег дана непроцењиви и незаменљиви, као што је начело независности судија, препознато још у средњевековној Србији кроз Душанов законик: Све судије да суде по законику, а не по страху од царства ми.
Представљајући Монографију, председник Вишег суда је истакао да је током 90 година тај суд својим пресудама обележио историју модерне српске државности, дајући коначан судски епилог многим важним историјским и друштвено политичким догађајима.
"Од доношења пресуда, у име његовог велицанства краља, па до изрицања пресуда у име народа, рука правде је стизала учиниоце најтежих злочина у судским одлукама, које су на овим просторима остале до данас упамћене у правним аналима", нагласио је Степановић.
Убрзо након доношења Закона о уредењу редовних судова из 1928. године, судски епилог пред првостепеним судом у Београду 7. јуна 1929. године добио је атентат у Народној скупштини Краљевине СХС када је оптужени народни посланик Пуниша Рачић осуђен на максималну казну од 20 година затвора за убиство групе народних посланика.
Према речима Степановића, у низу многих суђења пред Окружним судом у Београду, остало је упамћено и суђење за убиство арка Мариновића, студента Правног факултета у Београду који је убијен током студентског штрајка против јачања фашизма 4. априла 1936. године, дан који се данас обележава као Дан студената Универзитета у Београду.
Након Другог светског рата, 1945. године суђење Живани Жанки Стокић, познатој српској глумици окончано је осудом и одузимањем српске националне части.
Међутим, 64 године касније исти суд је донео одлуку о њеној рехабилитацији, што, како је истакао председник Вишег суда, указује да правни систем мора да се заснива на општеприхваћеним стандардима, који гарантују заштиту основних људских права и слобода сваком појединцу.
Суђење за први терористички напад који се одиграо у послератној Југославији, 1968. године у београдском биоскопу 20. октобар, окончано је пресудом Окружног суда у Београду, којом је 30-годишњем терористи Миљенку Хркачу изречена смртна казна, извршена у јануару 1978. године.
Крајем 80-их па све до краја 90-их година прошлог века, истовремено са ратним дешавањима на просторима бивше Југославије, дошло је до наглог повећања стопе криминалитета и извршења најтежих кривичних дела у престоници, који су свој судски епилог, под будним оком јавности, добили управо пред Окружним судом у Београду, подсетио је Степановић.
Уследило је, како је додао, оснивање посебних одељења Окружног суда у Београду и доношење нових закона у области кривицног права, који су предвидели специјализацију суда, савремене институте и нова овлашћења за носиоце правосудних функција у циљу ефикасне борбе против организованог криминала и ратних злочина.
Данас је Виши суд у Београду, са својих 11 судских одељења и стотину судија, највећи суд тог ранга у Србији и у југоистоцној Европи.
На подручју чију стварну надлежност покрива, живи око два милиона становника и решава око 50.000 годишње.
Степановић је оценио да богата историја Окружног, а сада Вишег суда у Београду, уз пажљиво одабране илустрације чини ову монографију јединственом не само за стручну јавност већ и за грађане Београда, јер указује на значај судске власти и њен развој који је кључан за сваку државу која тежи владавини права.
Министарка правде Нела Кубуровић рекла је да Србија и даље тежи да створи правни систем, који прати савремене потребе правосуђа и реалан живот грађана.
"Пут ка Евроспској унији, коме је наша држава недвосмислено посвећена, захтева од нас и усаглашавање нашег правногоквира са европским правним тековинама. Али, оно што је јако битно у том процесу, јестеда се Србија неће удаљити и отуђити од своје правне традције, коју је вековима градила", поручила је Кубуровић.
Скупу су се кратко обратили и градоначелник Београда Зоран Радојичић, заменик председника Врховног касационог суда судија Љубица Милутиновић, директорка УСАИД Канцеларије за демократски и економски развој Лора Павловић и бивши судија Окужног суда у Београду Слободан Рашић.
