U nastavku možete pročitati govor ministarke:

Moderna Evropa nastala je kada je nastao i pojam građanina. Državna vlast počela je da se zasniva, proizlazi i opstaje na slobodnim i pravno jednakim pojedincima. Država je svoje delovanje vezala i ograničila zakonima, a zakoni, da bi uživali poverenje građana i održali stabilnost u društvu, počeli su da budu izvornici jednakosti i sloboda i prava građana. Budući da pravu jednog odgovara obaveza drugog, zakoni su oko svakog pravnog subjekta stvorili zonu legalnosti delovanja, čije prelaženje predstavlja povredu prava drugih i stvara mogućnost društvene destabilizacije. Savremena država postala je država u kojoj vlada pravo i koja bez vladavine prava nije zamisliva.  

Ni najbolji zakon ne vredi ništa, ako se ne primenjuje, ako iz sfera ideja ne pređe u iskustveni svet. Sudovi su tako postali garant primene zakona, poslednja odbrana naših sloboda i prava. To je društvena i pravna funkcija sudova i sudija u savremenoj državi. Ali, nisu bilo kakvi sudovi i bilo kakve sudije mogle da odgovore društvenoj ulozi koja im je pripala. Da bi jedan sud, bio zaista sud i mogao da bude potpora vladavine prava, on mora da ima niz svojstava, koja drugi delovi državnog aparata nemaju. On mora biti nepristrasan i nezavisan.

Pravna država i vladavina prava nisu moguće bez nezavisnosti sudstva i sudija. Nazavisnost sudija je socijalna potreba na kojoj počiva moderna država. Nije ustanovljena da bi jedan krug državnih funkcionera imao posebne privilegije i uživao poseban komoditet, posebnu nedodirljivost, već da bi se zaštitio objektivni pravni poredak, slobode i prava građana. Svrha sudijske nezavisnosti opravdava zainteresovanost ostalih dveju vlasti, ali i građana, za pravilan i delotvoran rad sudova. Dok jedni prevashodno potenciraju nezavisnost, drugi potenciraju odgovornost.

Ono što je izvesno jeste da nezavisnost nije izgovor da se sudovi pretvore u staleški zatvorenu i nikom odgovornu tvorevinu, koja se bavi jedino sobom i stara samo o sebi. Ovde se već otvara pitanje ravnoteže između nezavisnosti i odgovornosti sudija i uticaja, koje vansudski činioci treba da imaju na sudove. U suštini, sva veština i mudrost modernih ustavotvoraca i zakonodavaca, jeste u tome da sudovima i sudijama zajemče nezavisnost, ali i da, bez povrede njihove nezavisnosti, predvide i efikasne mehanizme njihove odgovornosti.

Tokom moderne istorije, pomno je razmatrano šta sve čini elemente nezavisnosti sudija. Stvoren je niz principa na kojim se nezavisnost zasniva, i koji ne smeju biti povređeni. Jemstva sudijske nezavisnosti počinju da pokrivaju oblasti koje doskora nisu obuhvatale. Standarde su postavile međunarodne organizacije, počev od Ujedinjenih nacija, kroz „Osnovna načela nezavisnosti sudstva“ od 1985, preko regionalnih organizija, kao što je Savet Evrope, ali i udruženja sudija, kao što je Savetodavni komitet Evropskih sudija itd. Položaj sudija jeste danas bitan element na kome se zasniva ocena demokratskog legitimiteteta državnog i pravnog poretka.

Osnova sudijske nezavisnosti je materijalna, odnosno supstancijalna nezavisnost. Sudija je podređen jedino zakonu. Suđenje i odlučivanje isključivo zavisi od toga kako sudija poima zakon. Niko ne sme u to da se meša, ni izvan sudstva, niti unutar sudstva. Supstancijalna nezavisnost garantuje sudiji slobodu kretanja unutar pravnog poretka, čini ga svojim i autentičnim i upravo je ona ekskluzivnost sudijskog poziva. Podsetiću, da je još u prvi Ustav moderne Srbije, Sretenjski ustav od 1835. godine, temeljio princip nezavisnosti: „Sudija ne zavisi u izricanju svoje presude ni od koga u Serbiji, do od zakonika Srbskog; nikakva, ni veća ni manja vlast u Serbiji nema prava, otvratiti ga od toga, ili zapovediti mu, da drugčije sudi, nego što mu zakoni predpisuju. ” (član 80).

Potencijalno uvek postoji spremnost da se sudiji oduzme monopol u suđenju i presuđivanju. Taj monopol može biti ugrožen nizom postupaka, čija je svrha da se sudija oseti nesigurno i da odustane od sopstvenog tumačenja zakona i njega zameni tuđim, nametnutim.

Ne samo u konkretnom predmetu, nego i u celom profesionalnom radu. Stoga je odavno uočeno da supstancijalna nezavisnost nije dovoljna sama za sebe, da mora da se dopuni nizom principa koji su podobni da je omoguće i zaštite. Do nekih od tih principa došlo se logičkom analizom položaja sudija, ali izgleda da je većina od njih proistekla iz izučavanja slučajeva ugrožavanja nezavisnosti sudija. U jednoj evropskoj državi sudija je odbio da sudi po preporuci ministra pravde, koji je zato sudiju unapredio u viši sud; kada je sudija odbio unapređenje dok ne reši sporni predmet, ministar pravde ga je razrešio. Smanjivane su godine za penzionisanje sudija (sa 65 na 62), kako bi se izvršna vlast oslobodila najstarijih sudija najviših sudova, koji joj nisu bili po volji, iz istih razloga ukidane su čitave vrste sudova, bilo je pokušaja da se broj sudija u najvišem sudu poveća, suprotno Ustavu, kako bi novootvorena sudijska mesta zauzele sudije koje su saglasne sa vladajućom politikom. Istorija svedoči o bujnoj kreativnosti u smišljanju načina kojima se ugrožava položaj sudija.

A svi navedeni primeri upravo su primeri zemalja starih demokratija, što je dokaz da se nezavisnost sudstva ne posmatra samo u mladim demokratijama.

Napadi na nezavisnost sudija ne ogledaju se samo u sankcijama za neposlušne, već i u pogodnostima koje, pre svega izvršna vlast, nudi poslušnima.

Poseban vid uticaja postoji u onim sistemima  gde je rešavanje stambenih pitanja sudija u nadležnosti izvršne vlasti. Dešavalo se da predsednici sudova dramatično ugrožavaju nezavisnost sudija. Tako je neko vreme bila praksa i u Srbiji da predsednik Vrhovnog suda Srbije donosi rešenje kojima produžava sudijsku funkciju nekim, ali samo nekim, sudijama koji su ispunili uslove za starosnu penziju. Ovo je pravdano značajem koji te sudije imaju po rad i delotvornost Vrhovnog suda Srbije. Nije samo reč o neustavnoj praksi, već i o slanju svojevrsnih „poruka“ sudijama koji se nalaze pred starosnom penzijom. Ovakve situacije deo su prošlosti, ali i još jedna potvrda da samo Ustavom treba da se propisuju uslovi za prestanak sudijske funkcije.

Zato moderna prava predviđaju niz instituta, čija je svrha da odbrane nezavisnost sudija, da joj budu podstrek i oslonac. To su stalnost sudijske funkcije, nepremestivnost sudije, garancije da sudiji tokom karijere neće biti smanjen radni vek, garantovanje da će sudijska plata biti određena zakonom, a ne uredbama i drugim aktima izvršne vlasti, predviđanje razloga za prestanak sudijske funkcije i njegovo razrešenje najvišim pravnim aktima države; određivanje najvišim pravnim aktima države organa koji bira sudije, odlučuje o njihovom napredovanju, disciplinskoj odgovornosti ili razrešenju, zatim dovoljna zastupljenost sudija u posebnim organima koji rešavaju o personalnim pitanjima sudija, učešća sudske vlasti u kreiranju budžeta za sudove itd. Ova načela pre svega štite sudiju od uticaja drugih grana vlasti (zakonodavne i izvršne), ali i od uticaja koji mogu da potiču od same sudske vlasti.

Kada se nezavisnost sudija sagleda iz perspektive odnosa zakonodavne i izvršne vlasti sa sudijskom vlašću, ona se, pre svega, ogleda o izostavljanju obe vrste vlasti iz rešavanja o pitanjima koja smo nazvali formalnom ili ličnom nezavisnošću sudija. Uticaj zakonodavne vlasti na sudije ogleda se pre svega u donošenju opštih pravnih akata, zakona, koji vezuju sudije u suđenju i odlučivanju, a uticaj izvršne vlasti na pojedine nadležnosti u okviru pravosudne uprave, kojim se utiče na rad sudova, ali ne u suđenju, već u perifernim, pratećim poslovima koji treba da stvore tehničke pretpostavke za vršenje sudske vlasti.

Kao merilo dostignute nezavisnosti sudija uzima se i vrsta akta kojima se garantuje i uređuje status sudije.

Pravilo je da osnovna pitanja sudijske nezavisnosti treba da se urede samim Ustavom, kao aktom najviše pravne snage koji se menja po otežanoj proceduri, nego što je to slučaj sa zakonima, čija promena je relativno laka i zavisi od volje trenutne parlamentarne većine. Upravo zato Srbija ima priliku da prvi put na sistematičan način reguliše osnovne principe sudske nezavisnosti, tužilačke samostalnosti, kroz izmene Ustava, poštujući preporuke i standarde Venecijanske komisije.

Staro i već banalno, ali ipak istinito, jeste pravilo je da je stvarnost superiornija od svake norme. Jednako kao što norma pokušava da izmeni stvarnost, tako i stvarnost utiče na normu. Davno je uočeno da nezavisnost sudstva prvenstveno ne zavisi od ustavnog i uopšte normativnog okvira, već od političke i kulturne tradicije, istorijskih prilika i pravne svesti jednog naroda.

Početak 2019. godine, obeležiće skupštinska rasprava o ustavnim amandmanima, a svi ovde prisutni svakako će imati priliku da budu aktivni učesnici tog procesa i upravo je to razlog zašto danas nisam govorila o konkretnim rešenjima budućih ustavnih izmena.

Možda usvajanje amandmana na ustavne norme o pravosuđu upravo pobudi delotvornu saradnju sudske, izvršne i zakonodavne vlasti, naravno, u granicama ustavnih nadležnosti i postepeno počne da uklanja nepoverenje i osećaj prikraćenosti koji danas opterećuje sve tri strane.